www.radiovedro.rs | Za vedriji dan          Skini ANDROID APP
TEL: +381 11 420 6996

Registracija

ПОЧЕТНА

20.01.2017


ГДЕ ЈЕ АМЕРИКА ПОГРЕШИЛА У РАЗУМЕВАЊУ РУСИЈЕ


НИКОЛАС К. ГВОЗДЕВ
 
Тачно је да план никад не преживи стварни контакт са непријатељом, али аналитичке претпоставке САД о Русији биле су погрешне
 
Ретко кад ухватим себе да се у потпуности слажем са писањем Маше Гесен, али њена критика америчке обавештајне заједнице у погледу истраге о напорима Москве да утиче на америчке председничке изборе је на месту. Свој извештај завршава упозорењем да „слаба експертиза о Русији коју су урадили службеници америчке владе повлачи питање њихове способности да процесуирају и презентују извештаје“.
 
 
Јасно је да Трампов национално-безбедносни тим нема усаглашен став о Русији кад се ради о питањима у којој мери тренутне акције руске владе представљају претњу виталним интерсима САД или који би кораци требало да буду предузети како би Вашингтон наступио према Кремљу са позиције снаге. Као и код Обаме и Буша, у првим месецима Трампове администрације ће највероватније доћи до детаљног сагледавања америчке политике према Русији и Владимиру Путину. Без обзира да ли ће нова администрација на крају усвојити нову политику која ће подразумевати већи заједнички ангажман или наставити конфтронтацију са Кремљом, важно је да свака одлука почива на детаљној анализи руске реалности, а не на идеолошким веровањима или, још горе, симетричним претпоставкама, тј. веровању да ће Руси на одређене догађаје реаговати исто као што би реаговали Американци.
 
Није тајна да је Русија у протеклим годинама у домаћој и спољној политици повукла неке потезе који су у раскораку са америчким жељама. Са надом да ће променити рачуницу и понашање Кремља, изнета је серија предлога, од којих је Обамина администрација неке усвојила. Те наде су се највећим делом изјаловиле, а самоуверене изјаве одлазеће администрације, која у протеклих неколико година говори о руској изолацији и слабости, нису утемељене на чињеницама.
 
ПОНОВО РАЗМОТРИТИ ЈЕВАНЂЕЉСКЕ ИСТИНЕ
Велики део пажње (а тиме и ресурса) америчких аналитичких компанија (и шире спољнополитичке заједнице) још увек је посвећен проблемима изниклим из прошлогодишњих избора. Иако је важно схватити шта се догодило, верујем да је такође од кључног значаја посветити време и енергију целом низу питања за која нема спремних одговора, али су кључна уколико постоји жеља да се формулише нова и ефикаснија политика. Након три године санкција, повећане конфронтације Русије и Запада и прве велике ратне операције од колапса Совјетског Савеза коју је Москва извела „ван свог дворишта“, јасно је да би требало поново размотрити велики број чињеница о Русији, које се – нарочито међу америчим политичарима – сматрају јеванђељском истином. Насупрот многим јавним изјавама америчких експерата, Путинова администрација изгледа способна да преживи западне економске санкције, ниску цену нафте и напрезање изазвано војним акцијама. Зашто?
 
Једна област која се у великој мери игнорише кад се ради о Русији је проучавање колико је очување статуса велике силе важно за осећај личног идентитета и благостања многих Руса. Често о Русији слушамо статистику, рецимо о нивоу личне потрошње или чињеницу да је то земља која је економски јака колико и Португалија, па, ако просечан Португалац није желео да се жртвује како би земља задржала статус велике колонијалне силе, што је 1974. кулминирало Револуцијом каранфила, зашто би просечан Рус желео да види пад свог животног стандарда због спољнополитичких авантура Кремља?
 
rekstilerson03Али изгледа да ту има нешто друго – Руси верују да је позиција Русије у свету повезана са њиховим осећањем сопствене вредности, или се плаше да довољно ослабљена Русија неће бити у стању да пројектује моћ у свету, због чега би се нашла у немилости других играча. Да ли формула коју смо видели у протеклих неколико година, да ће Руси прихватити да им животни стандард опадне за петину како би подржали анексију Крима, представља тачну процену трампе коју су Руси спремни да прихвате, наравно, уз много гунђања, али без икакве значајније политичке акције? Немам одговор, али нисам ни видео много дискусије о овом питању у разним расправама о Русији и ефекту санкција. Ако одговор нагиње ка потврдном, онда ранија запажања будућег државног секретара – Рекса Тилерсона – о потенцијалу тренутног нивоа западних санкција да донесе значајне промене захтевају преиспитивање, а САД би требало да размисле о другачијем и ефикаснијем типу санкција или употреби неког другог алата за обликовање руског понашања.
 
СИРИЈА НИЈЕ АВГАНИСТАН
На ово питање се надовезује и толеранција руског друштва на људске губитке изазване војним интервенцијама. Пре 30 година стални доласци руских ковчега из Авганистана помогао је да се делигитимизују совјетске тврдње о томе како интервенција добро напредује и да је вредна жртава. Међутим, да ли смо се превише занели авганистанском лекцијом и актуелном америчком перцепцијом, у којој је актуелна преокупација избегавањем жртава трећа шина (third rail је метафора за друштвена питања на која је јавност до те мере осетљива да било какав покушај отварања дебате о њима повлачи политичке последице; прим. прев.) сваке америчке војне акције?
 
Још једном, подаци изгледају помешано. Губици регуларног руског војног особља у Украјини свесно су заташкивани; међутим, да ли је разлог за то био страх од негативне друштвене реакције или став Москве да је апсолутно неопходно задржати став да руски грађани нису присутни у Донбасу у било ком службеном својству? Утицај жртава из Сирије такође није лако проценити, па због тога још једном одређивање прага толеранције руске јавности на војне жртве остаје тежак задатак. Мој утисак је да мисије које су дефинисане као виталне за руску националну безбедност или одбрану руских интереса и извршавање обавеза (као у Сирији, где је важан контекст, често игнорисан у америчким проценама, представљање руске интервенције у домаћим медијима као испуњавања обавезе да се заштите хришћани, Алавити и „умерени“ сунити, који су од Москве тражили заштиту) неко време могу да имају подршку јавности, док је Авганистан до средине 80-тих био виђен као изгубљен случај.
 
sirijarusiУтисак је и да постоји потцењивање мобилизационе моћи руског национализма у корист економског детерминизма, или, другим речима, да подршка Путину почива само на ширем социјалном конструкту из 2000-тих, у којем је његова могућност да једнострано креира руску политичу агенду директно повезана са побољшањем животног стандарда. (Ову претпоставку такође би требало поново размотрити и контексту ситуације у Кини). Да руски национализам има трајну мотивациону моћ, требало је да буде очигледно током Олимпијских игара у Сочију 2014. године, кад су и они сегменти руске интелигенције и политичке класе који се највише противе Путину и (фаворизују Америку) као велику увреду доживели приметну злурадност америчких коментатора који су, извештавајући са игара, писали и о најмањој непрецизности и грешци.
 
СВЕ ЈЕ ИСПАЛО СУПРОТНО ОД ОЧЕКИВАНОГ
Коначно, потребна нам је прецизна процена стања руске енергетске индустрије, њених предности и слабости и, што је најважније, њених стварних трошкова. Понављање искуства из 80-тих – кад је совјетска зависност од високих цена нафте представљала ахилову тетиву, што је Саудијска Арабија, као кључни енергетски играч, могла да експлоатише појачавањем производње – и очекивање да ће исти потез донети исте резултате превиђа чињеницу да се енергетском индустријом Русије боље управља и да је отпорнија и флексибилнија од њеног тромог совјетског претходника. Лицитирање ценом након које Путин неће моћи да настави вођење своје политике испоставило се као нереално.
 
Пре годину дана слушао сам поуздана предвиђања да ће западне санкције, ниске цене енергената и војно заглибљивање (потпомогнуто слањем помоћи сиријским побуњеницима и украјинској војсци) приморати руску владу да промени курс, посебно у Украјини и Сирији. Данас, Башар ал Асад је у бољој позицији него у било ком тренутку од почетка рата 2011 (и остаће у кабинету након што Барак Обама оде), нема назнака да ће Руси напустити Крим или се повући из Донбаса, Саудијци су испреговарали крај ценовног рата у енергетском сектору, а европски и јапански режими санкција делују као да су на климавим ногама. Тачно је да план никада не преживи први стварни контакт са непријатељом, али ово такође указује и да су аналитичке претпоставке о Русији биле погрешне.
 
tramprevolucija01Мајк Пенс, Џим Метис, Рекс Тилерсон, Мајк Флин и Дан Коутс су изнели ставове о Русији који су међусобно супростављени, а у то време су били супростављени и изјавама и твитовима самог Доналда Трампа. Ипак, која год позиција према Русији да превлада, требало би да почива на аналитички ригорозној и неострашћеној анализи. Американци, који у Кремљу желе да виде или три метра високог противника или кулу од карата, имају проблем да разумеју Бизмаркову поруку да Русија никад није јака колико мисли или слаба колико изгледа. Америчка аналитичка заједница мора помоћи новој администрацији да се ухвати укоштац са новом реалношћу у погледу Русије, без обзира да ли ће она бити пријатељ, непријатељ или нешто између.
 
Николас К. Гвоздев је дописник „National Interest“-а и виши сарадник Института за спољнополитичка истраживања
 
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
 
Извор: Нови Стандар